[II] IZBOR TEME 1. Monografski ili panoramski rad?

[II] IZBOR TEME

1. Monografski ili panoramski rad?

Obično je prva namera studenta da napiše jedan sve-obuhvatan rad. Ako ga interesuje književnost, njegov pr-vi impuls biće da obradi temu Književnost danas. Primo-ran da sažme temu, odabraće Italijansku književnost od završetka rata do šezdesetih godina.

To su veoma opasne teme od kojih se ježe ozbiljniji naučnici. Za jednog dvadesetogodišnjaka reč je o nemo-gućem zadatku. Napraviće dugačak spisak imena i pregled važećih mišljenja ili će u svom radu izneti originalni stav i biti uvek optuživan za neoprostive propuste. Veliki sa-vremeni kritičar Đanfranko Kontini je 1957. objavio Itaii-jansku književnost osamnaestog i devetnaestog veka. Da je to bio njegov diplomski rad ne bi ga odbranio, iako je reč o elaboratu na 472 strane. Optužili bi ga za nemar ili neznanje jer nije naveo neka imena koje većina smatra ve-oma bitnim, ili što je čitava poglavlja posvetio takozva-nim „minornim" autorima, a kratke opaske na dnu strani-ce autorima koje smatraju „značajnim". Naravno, kada se radi o stručnjaku čije je poznavanje istorije, kao i kriti-čarska oštrina, dobro poznato, svi shvataju da su propusti i nesrazmera svestan čin i da je odsustvo kritički rečitije od čitave stranice porazne kritike. Ali, ako sličnu šalu se-bi dopusti dvadesetdvogodišnji student, ko garantuje da iza toga ne stoji mnogo pakosti ili da propusti nadome-štaju kritičke tekstove pisane drugde - ili da bi autor umeo da ih napiše?

Često se dešava da student koji je pisao rad ovog ti-pa optuži članove komisije da ga nisu shvatili, ali oni ni-su ni mogli da ga shvate, što će reći da je jedan suviše panoramski rad uvek i čin oholosti. To ne znači da inte-lektualnu oholost treba apriori odbaciti. Može se reći i da je Dante bio loš pesnik, ali tek nakon najmanje tri stoti-ne stranica temeljne analize Danteovih tekstova. Sudove te vrste nije moguće dati u jednom panoramskom radu. Zato se preporučuje da student umesto Italijanske literatu-re od kraja rata do šezdesetih godina izabere jedan skrom-niji naslov.

Reći ću vam odmah koji bi naslov bio idealan: ne Ro-mmi Fenolja nego samo Različite redakcije 'Partizana Džonija'. Dosadno? Možda, ali kao izazov je interesantnije.

Kad bolje razmislite, to je lukav izbor. S jednim pa-noramskim radom o književnosti nastaloj u rasponu od če-trdeset godina, student se izlaže mogućim prigovorima. Ko bi od članova komisije odoleo iskušenju da pokaže ka-ko dobro poznaje nekog beznačajnog autora koji u radu nije naveden? Dovoljno je da svaki član komisije, preli-stavši spisak imena, otkrije tri propusta i da student bude izložen rafalu optužbi posle kojih će njegov rad izgledati kao spisak nestalih lica. Ako je student, nasuprot tome, ozbiljno obradio precizno formulisanu temu, ovladaće ma-terijom uglavnom nepoznatom većini sudija. Ne sugerišem jeftin trik; trik jeste ali ni malo jeftin jer podrazumeva ozbiljan trud. Kandidat se pojavljuje kao „stručnjak" pred manje stručnom publikom, a budući da se potrudio da po-stane stručan, pravedno je da uživa u prednostima takve situacije.

Između dve krajnosti, panoramske teze o književnosti u periodu od četrdeset godina i one strogo monografske o različitim varijantama jednog kratkog teksta, ima mno-go srednjih rešenja. Mogu se formulisati teme poput Neoavangarda u književnosti šezdestih ili Sličnosti i raz-like između tripisca „fantastike": Savinija, Bucatija i Lan-dolfija.

U jednoj knjižici koja se bavi sličnom temom, našao sam uputstvo za prirodne nauke, koje se može primeniti na sve oblasti:

Tema Geologija, na primer, previše je široka. Vuika-nologija kao grana geologije isto tako. Tema Vulkani Meksika mogla bi da se razvije u dobar rad ali poinalo površan. Dalje sužavanje dovelo bi do vrednije studije: Istorija Popokatepetla (na koji se 1512. verovatno popeo jedan od Kortezovih konkvistadora i koji je imao samo jednu erupciju 1702). Još uža tema koja obuhvata kraći period bila bi Nastanak i gašenje Parikutina (od 20. fe-bruara 1943. do 4. marta 1952). To je bio poslednji sa-vet, pod uslovom da se o prokletom vulkanu kaže baš sve što ima da se kaže.

Nedavno mi se obratio jedan student koji je želeo da za diplomski uzme temu Simbol u savremenoj misli. Ne-izvodljivo. Bar ja nisam znao šta bi trebalo podrazumeva-ti pod „simbolom": to je zaista jedan termin koji menja značenje zavisno od autora i ponekad mu dva autora da-ju potpuno suprotna značenja. Pod „simbolom" formalni logičari ili matematičari podrazumevaju izraze bez znače-nja koji zauzimaju jedno određeno mesto i imaju određe-nu funkciju u datom formalizovanom računu (kao a i b ili x i y u algebarskim formulama), dok drugi autori pod simbolom podrazumevaju jednu formu punu dvosmislenih značenja, poput onih koja se pojavljuju u snovima i koja se mogu odnositi na jedno drvo, na seksualni organ, na želju za sazrevanjem itd. Kako onda pisati rad s takvim naslovom? Trebalo bi analizirati sva značenja simbola u savremenoj kulturi, napraviti jednu listu koja će ukazati na sličnosti i razlike među njima, videti da li uprkos raz-likama postoji zajednička, osnovna ideja koja se pojavlju-je kod svih autora ili su zbog suštinskih razlika ove teo-rije nekompatibilne. E pa dobro, jedno takvo delo nijedan filozof, lingvista ili savremeni psihoanalitičar još nije uspeo da stvori. Kako će onda to poći za rukom jednom početniku koji, bez obzira koliko se trudio, nema za so-bom više od šest ili sedam godina zrelog promišljanja. Mogao bi napisati jedan inteligentan rad i izložiti jedno sasvim lično viđenje, ali tako se vraćamo ponovo Konti-nijevoj istoriji italijanske književnosti. Mogao bi da pred-loži svoju teoriju o simbolima, zanemarujući ono što su govorili drugi autori: koliko je diskutabilan ovakav izbor, objasnićemo u odeljku II. U razgovoru sa studentom pred-ložio sam da piše o simbolima kod Frojda i Junga, zane-marujući sve ostale pristupe i sučeljavajući samo teorije dvojice autora. Ali, otkriva se da student ne zna nemački jezik. Odlučili smo se za temu Pojum simbola kod Pirsa, Fruju i Junga. Od kandidata se tražilo da izloži razlike iz-među tri ista pojma kod trojice različitih autora, filozofa, kritičara i psihologa; trebalo je pokazati kako u mnogim raspravama o ovim autorima dolazi do neslaganja zato što se značenje koje ovom pojmu pripisuje jedan autor pripi-sivalo drugom. Tek na kraju, u hipotetičkom zaključku, kandidat bi pokušao da pokaže da li i koje analogije po-stoje izmedu istoimenih pojmova, pozivajući se i na dru-ge autore, kojima zbog precizno formulisane teme nije želeo da se bavi. Niko ne bi mogao da mu prigovori što nije uzeo u obzir autora K , budući da se tema bavi autorima X, Y i Z, niti da je citirao autora /u prevodu, jer bi se radilo o uzgrednoj napomeni u zaključku, a tema je zahtevala da se temeljno i u originalu prouče samo troji-ca autora precizirana u naslovu.

Eto kako jedan panoramski rad može da se sažme u prihvatljive okvire, a da se pri tom ne pretvori u strogo monografski.

Treba da bude jasno da termin „monografski" može imati mnogo šire značenje od onoga koje smo ovde upo-trebili. Monografija je obrađivanje samo jedne teme i kao takva suprotstavlja se „priči", udžbeniku, enciklopediji. Zbog toga je monografski i rad pod naslovom: Terna 'Svet okrenut naopako' kod srednjovekovnih pisaca.

Proučavaju se mnogi autori ali samo s aspekta jedne specifične teme (sa aspekta jednog zamišljenog paradoksa ili bajke: ribe lete u vazduhu, ptice plivaju u vodi). Pod pretpostavkom da se dobro uradi, bila bi to odlična mo-nografija. Ali, da bi zaista bila urađena kako valja, treba navesti sve autore koji su obrađivali tu temu, naročito one manje poznate kojih se niko ne seća. Zato je ovaj rad ne-što između monografskog i panoramskog i nije nimalo lak: zahteva mnogo čitanja. Ako se od nje ipak ne odu-staje, trebalo bi je suziti: Tema 'Svet okrenut naopako' kod karolinških pesnika.

Područje se sužava, zna se šta treba obraditi a šta iz-ostaviti. Naravno da je uzbudljivije pisati panoramski rad, jer iznad svega izgleda dosadno baviti se godinu ili dve dana jednim autorom. Ali treba znati da pisanje strogo monografskog rada ne znači izgubiti sasvim iz vida pano-ramu. Pisati rad o pripovedačkoj prozi Fenolja znači ima-ti u vidu italijanski realizam kao pozadinu, čitati Pavezea ili Vitorinija, steći uvid u prozu američkih autora koje je Fenoljo čitao i prevodio.

Samo ako uklopite autora u panoramski pregled, mo-žete ga shvatiti i objasniti. Ali, jedno je koristiti panora-mu kao pozadinu, a drugo napraviti panoramsku sliku. Jedno je slikati portret plemića sa selom i rekom u poza-dini, drugo je slikati polja, doline i reke. Treba promeni-ti tehniku, treba promeniti, fotografskim jezikom rečeno, fokus. Polazeći od jednog autora, panorama može biti ne-dovoljno jasna, nepotpuna ili iz druge ruke.

U zaključku bih podsetio na osnovno pravilo: što se vi-še sužava polje, radi se bolje i sigurnije je. Monografski rad ima prednost nad panoramskim. Bolje je da rad više li-či na esej nego na udžbenik istorije ili enciklopediju.