2.3. Navođenje bibliografije

2.3. Navođenje bibliografije

Knjige - Evo jednog primera pogrešnog navođenja bi-bliografske jedinice:

Wilson, J., ,,Philosophy and religion", Oxford,1961.

Navod je pogrešan iz sledećih razloga:

1) Daje samo početno slovo imena autora. To nije do-voljno, pre svega zato što uvek hoću da znam nečije ime i prezime; zatim, mogu postojati dva autora s istim pre-zimenom i istim početnim slovom u imenu. Ako pročitam da je autor knjige Clavis universalis P. Rosi, neću nikada saznati da li je reč o Paolu Rosiju sa univerziteta u Fi-renci ili o filozofu Pijetru Rosiju sa univerziteta u Tori-nu. Ko je J. Koen? Francuski kritičar i estetičar Žan Koen ili engleski filozof Džonatan Koen?

. 2) Naslov knjige ne treba nikada pisati pod navodni-cima jer je opšteprihvaćen običaj da se među znake na-voda stavljaju ili nazivi časopisa ili naslovi članaka iz ča-sopisa. U svakom slučaju, u naslovu o kome je reč bilo je bolje staviti Religion s velikim R, jer se u anglosak-sonskim naslovima sve reči pišu velikim slovom izuzev članova, rečca, predloga i priloga (ali i oni kad čine po-slednju reč u naslovu: The Logical Use of If).

3)  Ružno je reći gde je jedna knjiga objavljena, a ne
reći ko je objavio. Zamislite da nađete knjigu koja vam
se čini bitnom, koju biste rado kupili, a koja je navedena
samo kao „Milano, 1975."

Ko je izdavač? Mondadori, Ricoli, Ruskoni, Bompia-ni, Feltrineli, Valardi? Kako da vam prodavac u knjižari pomogne? A ako je napisano „Pariz, 1976." Kome ćete pisati? Može se navesti samo grad kada se radi o izuzetno starim izdanjima („Amsterdam, 1678") do kojih se može doei samo u biblioteci ili jednom broju antikvarnica. Ako je u jednoj knjizi napisano „Kembridž" o kojem je Kem-bridžu reč? Onom u Engleskoj ili onom u Americi? Ima mnogo značajnih autora koji označavaju knjige samo ime-nom grada. Osim ako je reč o enciklopedijskim odredni-cama (gde važe drugačiji kriterijumi zbog uštede prosto-ra), znajte da se radi o autoru koji je snob, koji prezire svoje čitaoce.

4)  U svakom slučaju, u ovom navodu „Oksford" je greška: knjiga nije objavljena u Oksfordu. Njen izdavač je, kdo što je rečeno nd naslovnoj strani, Oxford University Press, ali ova izdavačka kuća ima sedište u Londonu (i u Njujorku i Torontu). Najzad, knjiga je štam-pana u Glazgovu, ali uvek se navodi mesto objavljivanja, ne mesto štampanja (izuzev kada je reč o starim knjiga-ma, tu se mesta podudaraju jer su u pitanju štampari-iz-davači-knjižari). U jednom radu je kao izdavač naveden „Bonpiani, Fariljano" samo zato što je knjiga slučajno štampana u Fariljanu. Ko može da uradi ovako nešto osta-vlja utisak da nikada u životu nije video knjigu. Da biste bili sigurni, ne tražite nikada podatke o izdavaču samo na naslovnoj strani, nego i na sledećoj, gde je oznaka copy-right. Tu ćete saznati gde je knjiga stvarno objavljena, da-tum i broj izdanja.

Ako se ograničite na naslovnu stranu, možete upasti u tužne greške poput onih koji, za knjige koje je objavio Yale University Press, Corneli University Press ili Har-vard University Press, kao mesto izdavanja navode Jejl, Harvard i Kornel: a to nisu imena mesta, vec' imena ču-venih privatnih univerziteta. Mesta su Nju Hevn, Kem-bridž (Masačusets) i Itaka. Bilo bi to isto kao kad bi stra-nac za knjigu koju je izdala Universita Cattolica pomislio da je objavljena u veselom gradiću na obali Jadranskog mora. Poslednje upozorenje: navesti ime grada uvek na originalnom jeziku, znači Paris a ne Parigi, Berlin, ne Berlino.

5) Što se datuma tiče, slučajno ste pogodili. Datum na naslovnoj strani nije uvek i datum objavljivanja. Može da bude datum poslednjeg izdanja. Samo na strani gde je copyright naći ćete datum prvog izdanja (i možda otkriti da je prvo izdanje objavio drugi izdavač). Razlika je ponekad veoma značajna. Uzmimo da nađete navod poput ovog:

 Searle, J., Speech Acts, Cambrige, 1974.

Na stranu ostale nepreciznosti, proveravajući copy-right otkriva se da je prvo izdanje objavljeno 1969. Ako u svom radu treba da utvrdite da li je Serl govorio o ovoj temi pre ili posle ostalih autora, datum prvog izdanja je presudan. Pored toga, ako čitate pažljivo predgovor, otkri-ćete da je njegova osnovna teza bila predstavljena kao doktorska disertacija u Oksfordu 1959. (dakle deset godi-na ranije) i da su se u meduvremenu različiti delovi knji-ge pojavili u različitim filozofskim časopisima. Nikome ne bi palo na pamet da napiše:

Manzoni, Alessandro, / Promessi sposi, Molfetta 1976. samo zato što u rukama ima jedno skorije izdanje objavljeno u Molfeti. Znači, kada pišete o jednom autoru, ono što važi za Serla važi i za Manconija: ne smete širi-ti pogrešne ideje o njegovom radu. U slučaju da se pro-učavajući Manconija, Serla ili Vilsona koristite kasnijim dopunjenim izdanjima, morate navesti datum prvog izda-nja, kao i onog koje ste koristili.

Sad kad smo videli kako ne treba navoditi podatke o jednoj knjizi, evo pet načina korektnog postupka na pri-merima knjiga o kojima smo govorili. Imajte na umu da postoje i drugi kriterijumi i da svaki od njih može biti va-lidan pod uslovom da dopušta: a) da se uoči razlika iz-medu knjige i članka ili poglavlja iz drugih knjiga; b) da se utvrdi ime autora i naslov dela; c) da se utvrdi mesto izdavanja, izdavač i broj izdanja; d) da se, ako je mogu-c'e, utvrdi i obim dela. Svih pet primera koje ovde daje-mo su valjani, ali smatramo da je iz mnogih razloga pr-vi ipak najbolji:

1.  Searle, John R., Speech Acts - An Essay in the
PhiIosophy of Language, l^a ed., Cambridge, Cambridge
University Press, 1969 (5^a ed.,1974), pp. VI1I-204.

Wilson, John, Psilosophy and Religion - The Logic of Religious Belief London, Oxford University Press, 1961, pp. VIII-120.

2.  Searle, John R., Speech Acts (Cambridge:Cambrid-
ge,1969).

Wilson, John Philosophy and Religion (London: Oxford, 1961.

3.  Seaiie, John R Speech Acts, Cambridge, Cambrid-
ge University Press, l^a ed., 1969 (5^a ed., 1974) pp. VI-
11-204.

Wilson John Philosophv and Religion, London, Oxford University Press, 1961, pp. VIII-120.

4.  Searle, John R., Speech Acts. London: Cambridge
University Press, 1969.

Wilson John, Philosophy and Religion. London: Oxford University Press, 1961.

5.  SEARLE, John R Speech Acts - An Essay in the
Philosophy of Language, 1969 Cambridge, Cambridge
University Press (5^a ed., 1974), pp. VIII-204.

WILSON, John, 1961. Philosophy and Religion - The Logic of Religious Belief London, Oxford University Press, pp. VIII-120.

Ima i kombinovanih rešenja: u primeru 1. ime autora može se pisati velikim slovima kao u primeru 5; u pri-meru 4. može se dodati podnaslov kao u prvom i petom primeru. Ima i složenijih sistema koji uključuju i naziv edicije.

U svakom slučaju, proučićemo ovih pet primera. Za-nemarimo za trenutak primer broj 5 koji se odnosi na spe-cijalizovanu, stručnu bibliografiju (referencijalni sistem autor - godina). Treći, tipično nemački, koristi se retko i ne vidim da ima ikakvih prednosti. Četvrti primer se ve-oroa mnogo koristi u Americi i vrlo mi je nesimpatičan jer na prvi pogled ne razlikujem ime autora od naziva de-la. Sistem broj 1 nam kaže sve što je potrebno: da je u pitanju knjiga, na toliko i toliko stranica.

Casopisi - Odmah ćemo se uveriti koliko je pogodan ovaj sistem. Pokušaćemo da se na tri različita načina po-zovemo na jedan članak iz časopisa:

Anceschi, Luciano, „Orizzonte della poesia", // Verri 1 (NS), febbraio 1962:6-21.

Anceschi, Luciano, „Orizzonte della poesia", // Verri 1 (NS), pp. 6-21.

Anceschi, Luciano, Orizzonte della poesia, in „II Verri" , febbraio 1962, pp. 6-21.

Ima i drugih sistema, ali da razmotrimo odmah prvi i treći. U prvom je naziv članka pod navodnicima a ča-sopis u kurzivu, u trećem je članak u kurzivu a časopis pod navodnicima. Zašto se preporučuje prvi? Zato što je dovoljno da bacite pogled i shvatite da „Orizzonte della poesia" nije knjiga već kraći tekst. Članci spadaju u istu kategoriju kao poglavlja iz knjiga i kongresni spisi. Očigledno je dd je drugi primer samo varijacija prvog; nedo-staju jedino podaci o mesecu objavljivanja; ali prvi pn-mer me informiše i o datumu objavljivanja članka a dru-gi ne, znači dd je mdnjkav. Bilo bi bolje napisati bar: // Verri 1, 1962. Primetićete i indikaciju (NS) ili „Nova Se-rija". To je veomd vdžno jer // Verri }t imao i prvu se-riju s još jednim brojem 1, iz 1956. U tom slučdju bilo bi bolje ovako:

Gorlier, Cldudio, „L'Apocdlisse di Dyldn Tomds'', // Verri\,\, 1956, pp. 39-46.

jer je, kao što se vidi, navedena godina. Poznato je, pored toga, da neki časopisi numerišu sukcesivno sveske koje izlaze tokom godine (ili numerišu svaku svesku po-sebno: u toku godine može biti objavljeno više svezaka). Znači, nije neophodno navesti broj sveske, sdmo godinu i stranu. Na primer:

Guglielmi, Guido, „Tecnica e letteratura", Lingua e stile, 1966. pp. 323-340.

Ako potražim časopis u biblioteci, vidim da se stra-nd 323. nalazi u trećoj svesci prvog godišnjaka. Ali ne vi-dim zašto bih svog čitaoca izlagao ovakvoj gimnastici (mada izvesni autori to čine) kad bi bilo mnogo jedno-stdvnije napisati:

Guglielmi, Gvido, „Tecnica e letteratura", Lingua e stile, I, 1, 1966.

U tom slučaju, iako ne navodim stranu, članak je mnogo dostupniji. Zamislite da želim da od izdavača naručim stari broj časopisa: tada me ne bi zanimala strana već broj sveske. Strana na početku i ona na kraju mi slu-že, međutim, da bih znao da li je reč o dužem članku li kraćoj belešci, pa su te indikacije preporučljive u svakom slučaju.

Različiti autori i priređivači - Sad prelazimo na po-glavlje o zbirkama radova istog autora i zbornicima rado-va različitih autora. Evo jednostavnog primera:

Morpurgo-Tagliabue, Guido, „Aristotelismo e Baroc-co" in AAVV Retoricd e Bdrocco. Atti del III Congresso Internazionale di Studi Umanistici, Venezia, 15-18 giug-no 1954, a cura di Enrico Castelli, Roma, Bocca, pp. 119-196.

Šta mi govore ovi podaci? Sve ono što mi treba, a to

Da se radi o tekstu uvršćenom u zbirku drugih tek-stova, što znači da delo Morpurgo - Tdglidbue nije knji-ga, iako po broju strana (77) zaključujem da je reč o vr-lo solidnoj studiji.

Da zbirka pod nazivom Retorikd i barok objedinju-je tekstove različitih autora (AAVV ili AA.VV).

Zbirku čine radovi predstavljeni na određenom sku-pu. To je važno znati jer bih u nekim bibliografijama mo-gao naći da je zbornik radova registrovan pod „Kongre-sni spisi".

Da je priređivač Enriko Kasteli. To je veoma zna-čajna činjenica jer bih u nekoj biblioteci mogao biti regi-strovan pod „Castelli Enrico", ali i zato što prema anglo-saksonskoj praksi imena autora nisu registrovana pod A (autori različiti) već pod imenom priređivača. Zato bi ovaj zbornik u jednoj italijanskoj bibliografiji izgledao ovako:

AAVV, Retorica e Barocco, Roma, Bocca, 1955, pp. 256, 20 tav.

a u američkoj bitno drugačije:

Castelli Enrico(ed.), Retorica e Barocco etc.

Ovo ,,ed." znači „editor" ili priredivač, a može da sto-ji i ,,eds" ukoliko ih ima više.

Evo kako bi izgledala imitacija američkog načina u slučaju iste knjige:

Castelli, Enrico (priređivač), Retorica e Barocco etc.

Ovo treba znati da bismo prepoznali knjigu u jednom bibliotečkom katalogu ili u nekoj drugoj bibliografiji.

Kao što ćemo videti u paragrafu III 2.4, a u vezi s konkretnim eksperimentom bibliografskog istraživanja, na prvi trag o ovom članku naići ću u Garzantijevoj Istoriji italijanske književnosti. 0 tekstu Morpurgo-Taljabue se kaže:

Treba imati u vidu...zbornik radova Retorika i barok, Referati sa III međunarodnog kongresa humanističkih stu-dija, Milano, 1955, a posebno je značajna studija G. Mor-purgo-Taljabue, Aristotelizam i barok.

Ovo je najgore moguće rešenje: a) ne kaže ime auto ra; b) ostavlja nas u ubeđenju da je kongres održan u Milanu ili da je u Milanu izdavač (obe pretpostavke su po-grešne); c) ne kaže ko je izdavač; d) ne kaže koliko stra-na ima studija; e) ne zna se ko je priredivač zbornika ra-dova iako zastarelim izrazom „zbornik radova" sugeriše da su u pitanju tekstovi različitih autora.

Teško nama ako takve indikacije unesemo na našu bi-bliografsku karticu. Moramo je popunjavati tako da osta-ne slobodno mesto za podatke koji nam trenutno nedosta-ju. Ovako ćemo uneti zabelešku o knjizi:

Morpurgo-Tagliabue, G...

„Aristotelismo e Barocco", in AAVV, Retorica e Ba-rocco - Atti del III Congresso Internazionale di Studi umanistici , ... , a cura di ..., Milano,... 1955, pp....

Naknadno možemo uneti podatke koji nedostaju ako ih pronađemo u drugoj bibliografiji ili u bibliotečkom ka-talogu, a možda i na koricama same knjige.

Mnogo autora, nijedan priređivač - Pretpostavimo sa-da da treba da unesemo belešku o studiji objavljenoj u knjizi koja je delo četiri autora, od kojih se nijedan ne pojavljuje kao priredivač. Imam slučajno pri ruci jednu nemačku knjigu sa studijama četvorice autora (T. A. van Dik, Jens Ihwe, Janos S. Petofi, Hannnes Rieset). U ovom slučaju najpraktičnije je navesti samo prvog autora sa ,,et al." u produžetku, što znači ,,et alii":

Dik, T.A. van et al., Zur Bestimmung narrativer Strukturen etc.

Da se pozabavimo sada malo složenijim slučajem. Reč je o dužem članku koji se pojavljuje u trećem od dvanaest tomova jednog kolektivnog dela. Svaki tom ima svoj naziv, različit od naziva celog dela:

Hymes, Dell, ,,Anthropology and Sociology", in Se-beok, Thomas A., ed., Current Trends in Linguistics, vol. XII, Linguistics and Adjacent Arts and Sciences, t. 3, The Hague, Mouton, 1974, pp. 1445-1475.

Tako se navodi članak Del Hajmsa. Ako bi, međutim, trebalo da citiram samo delo, podatak koji čitalac očeku-je nije u kojoj svesci se nalazi Del Hajms, već iz koliko svezaka se delo sastoji.

Sebeok, Thomas a., ed., Current Trends in Lingui-stics, The Hague, Mouton, 1967 - 1976, 12,voll.

Kada treba da se pozovem na studiju objavljenu u okviru zbirke radova istog autora, postupak je isti kao i u slučaju različitih autora, osim što izostavljam ime autora ispred naziva dela:

Rossi-Landi, Ferruccio, „Ideologia come progettazione sociale", in II linguaggio come lavoro e come mercato, Milano, Bompiani, 1968, pp. 193-224.

Primetili ste da je obično naziv poglavlja u određenoj knjizi dok članak is časopisa nije u časopisu i da ime ča-sopisa sledi odmah iza naslova članka.

Anonimni autori, pseudonimi i dr. Autori mogu biti anonimni ili koristiti pseudonime.

U prvom slučaju dovoljno je umesto imena autora uneti „anoniman". U drugom se može iza pseudonima, u zagradi, navesti pravo ime (ako je poznato), a dolazi u obzir i znak pitanja ako je reč o opšteprihvaćenoj hipote-zi. Ako je reč o autoru koga je tradicija prihvatila pod tim imenom ali čiji je istorijski značaj doveden u pitanje no-vijom kritikom, navesti ga kao „pseudo". Primer:

Longino (Pseudo), Del Sublime

Ima i takvih dela koja su, iako dostupna u zbirci ra-dova istog autora ili u opštepoznatoj antologiji, prvi put objavljena u časopisima. Ako su ta dela u radu pomenu-ta ali za njega nisu relevantna, može se navesti bilo koji dostupan izvor, ali ako su pomenuta dela predmet studi-je, onda su datumi prvog objavljivanja esencijalni iz raz-loga istorijske preciznosti. Niko vam ne brani da se po-služite onim koje vam je nadohvat ruke, ali ako su anto-logija ili zbirka radova dobro urađeni trebalo bi da u nji-ma pronađete podatak o prvom izdanju.

Katz, Jerrold J. e Fodor, Jerry A., „The Structure of a Semantic Theorv", Language 39, 1963, pp.170-210 (sa-da u Fodor Jerry A e Katz Jerrod J., eds., The Stuructu-re of Language, Englevvood Cliffs, Prentice-Hall, 1964, pp. 479-518)

Pozivanje na štampu - Pozivanje na dnevne i nedelj-ne novine funkcioniše kao i pozivanje na časopise, osim što je uputno navesti datum umesto broja. Kada se onako usput pozivate na neki članak nije baš neophodno navesti i stranu (ali je uvek korisno) i nije uopšte potrebno nave-sti stubac. Ali, ako je u pitanju rad koji se bavi upravo štampom, onda takvi podaci postaju skoro neophodni:

Nascimbeni, Giulio, „Come lTtaliano santo e naviga-tore e' diventato bipolare", Corriere delh Sera, 25. 6. 1976. p.l, col. 9.

Kada su u pitanju novine koje nemaju nacionalni ili međunarodni značaj (kao The Times, Le Monde, Corrie-re della Sera) treba naznačiti grad: II Gazzettino (Vene-zia), 7. 7. 1975.

Pozivanje na zvanična dokumenta i značajna dela -Za zvanična dokumenta postoje skraćenice i sigle koje va-riraju od oblasti do oblasti, kao što postoje tipične skra-ćenice za rad na starim rukopisima. Ovde možemo samo da vas uputimo na posebnu literaturu koju ćete koristiti. Imajte u vidu da su u okviru jedne oblasti određene skra-ćenice uobičajene i da niste obavezni da date dodatna ob-jašnjenja. Za jednu studiju o parlamentarnim spisima ame-rički priručnici savetuju sledeće navode:

S. Res. 218, 83^d Cong., 2^J Sess., 100 Cong. Rec. 2972 (1954).

Upućeni će biti u stanju da ih pročitaju kao: „Senat Resolution number 218 adopted at the second session o the Eighty-Third Congress, 1954, and recorded in volum 100 of the Congressional Record beginning on pag 2972."

Isto tako, kada u raspravi o srednjovekovnoj filozofi ji navedete da je jedan tekst dostupan u P. L. 175,948 (il PL, CLXXV, col. 948) svakom će biti jasno da mislite rr stubac 948. iz sto sedamdeset petog toma Minjeove La tinske patrologije, jedne klasične zbirke latinskih srednjovekovnih tekstova. Ali, ako pravite ex novo jednu biblio-grafiju s karticama, bilo bi dobro da se prvi put pozove-te na kompletno delo. između ostalog i zato što bi u op-štoj bibliografiji trebalo navesti pun naslov:

Patrologiae Cursus Completus, Series Latina. accuran-te J. P. Migne, Paris, Garnier. 1844-1866, 222 voll. (+ Supplementum, Turnhout, Brepols, 1972).

Pozivanje na ktasike - Za pozivanje na klasična dela postoje uglavnom opštepriznata pravila, tipa: naslov-knji-ga-poglavlje ili odeljak-paragraf ili pevanje-stih. Izvesna dela su već podeljena u skladu s kriterijumima iz davne prošlosti; kada savremeni priređivači naprave nove pode-le, obično ostavljaju tradicionalnu signaturu. Ako želite da citirate definiciju principa neprotivljenja iz Aristotelove Metafizike, uradićete to ovako: Met. IV, 3, 1005 b, 18.

Jedan odlomak iz Collected Papers Čarlsa S. Pirsa se obično navodi ovako: CP, 2.127.

Jedan stih iz Biblije se navodi kao 1 Sam. 14:6-9.

Klasične komedije i tragedije (ali i ove moderne) na-vode se tako što se čin označava rimskim brojevima, sce-na arapskim, kao i eventualno stih ili stihovi:

Goropad, IV, 2 : 50-51. Anglosaksonci ponekad rade to ovako: Shreiv, IV, ii, 50-51.

Naravno, čitalac rada bi trebalo da zna da je Goro-pad u stvari Ukroćena Goropad V. Sekspira. Ako pišete rad o elizabetanskom pozorištu, nema problema. Ako je navod. međutim, samo elegantna digresija u jednom radu iz psihologije, bilo bi bolje da navedete pun naziv dela.

Prvi kriterijum bi trebalo da bude praktičnost i razu-mijivost: ako se pozivam da Danteov stih, na primer II  27.40, može se naslutiti da je reč o četrdesetom stihu dva-deset sedmog pevanja drugog speva. Ali, onaj ko se bavi Danteom radije bi rekao Čistilište XXVII, 40. i dobro je pridržavati se pravila koja važe u određenoj oblasti - što je drugi ali ne manje važan kriterijum.

Pozivanje na neobjavljena dela i privatne spise - Di-plomski radovi, rukopisi i tome slično se označavaju kao takvi.

Valesio, Paolo, Novantiqua: Rhetorics a Contem-porary Linguistic Theory

Na isti način se mogu navoditi privatna pisma ili sa-opštenja. Ako nisu posebno značajna, dovoljno ih je dati u napomeni, ali ako imaju odlučujući značaj za naš rad, unećemo ih u bibliografiju:

Smith, John, Lettera personale all' autore (5.1.1976).

Kod korišćenja ovakvih izvora, stvar je lepog vaspi-tanja tražiti dozvolu od onoga ko je pismo napisao, a ako nam je dao usmeno, omogućiti mu da svoj pristanak pot-piše.

Originali i prevodi - Po pravilu delo se čita i citira uvek na originalnom jeziku. Ali realnost je sasvim druga-čija, pre svega zato što postoje jezici koje nije neophod-no poznavati (kao bugarski)i drugi koje nismo obavezn da znamo (pretpostavlja se da svi znamo ponešto od fran-cuskog i engleskog, nešto manje nemački, da Italijan mo-že da razume španski i portugalski iako ih ne zna, ali to je zabluda, i da je normalno ne znati ruski ili švedski).

Drugi razlog je što se određene knjige mogu lepo čitati i u prevodu. Ako pišete rad o Molijeru, bio bi ozbiljan pro-pust čitati ga na italijanskom, ali ako pišete rad o risorđi-mentu tj. italijanskom preporodu, nije propust ako Italijan-sku istoriju Denisa Mek Smita čitate u italijanskom pre-vodu koju je objavila Laterza. A onda je pošteno navesti italijansko izdanje kao izvor.

Va.ša bibliografija može poslužiti i drugima, zato na-vedite i originalno izdanje. Isto važi za slučaj da ste knji-gu čitali na engleskom: engleski original se podrazumeva, ali zašto ne pomoći čitaocima i reći im da postoji itali-janski prevod i ko ga je objavio. I zato je u oba slučaja najbolja sledec'a forma:

Mack Smith, Denis, Italy. A Modem Hystory, Ann Arbor. The Universitv of Michigan Press, 1959 (tr.it. di Alberto Acquarone, Storia d'Italia - Dal 1851 al 1958, Bari. Laterza, 1959).

Ima li izuzetaka? Poneki. Na primer, ako vaš rad ni-je na grčkom a navodite tekst iz Platonove Republike (možda u disertaciji iz oblasti prava), možete da je citira-te na italijanskom ako naznačite da je u pitanju prevod i izdanje koje ste koristili.

Na isti način, ako pišete rad iz kulturne antropologi-je i dogodi vam se da morate da navedete ovu knjigu:

Lotman, Ju.M. e Uspenskij, B.A., Tipologia della cul-tura, Milano, Bompiani, 1975.

imate pravo da citirate samo italijanski prevod, i to iz dva razloga; malo je verovatno da vaši čitaoci gore od želje da provere ruski original, a i ne postoji knjiga u ori-ginalu jer se radi o zbirci ogleda objavljenih u ra/ličitim časopisima, koje je sakupio i priredio italijanski izciavač. U najboljem slučaju možete. posie naziva. da navedete imena ltalijanskih priredivača Rema Fačanija i Marcija Marzadurija.

Ako su u pitanju malo poznati jezici, nema prevoda a hocete da naglasite da takva knjiga postoji, obično se posle naslova stavlja u zagradu italijanski prevod.

Razmotrićemo na kraju jedan slučaj koji na prvi po-gled izgleda jako komplikovano i čije ..savršeno" rešenje deluje kao cepidlačenje. Videćemo kako i rešenja mogu biti racionalna.

David Efron, argentinski Jevrejin. objavio je 1941 Americi studiju na engleskom o upotrebi gestova kod Je vreja i Italijana u Njujorku, pod nasiovom Gesture an Environment.

Tek 1970. pojavljuje se u Argentini španski prevod. pod drugačijim naslovom. Gest, rasa i kultura. Dve godi-ne kasnije, 1972. pojavljuje se novo izdanje na engle-skom, u Holandiji. pod naslovom (sličnom onom špan-skom): Gesture. Race and Culture. Od ovog izdanja zavi-si italijanski prevod. Kako se pozvati na ovu knjigu?

Razmotrićemo odmah dva ekstremna slučaja. Prvi se odnosi na rad o Davidu Efronu: u ovom slučaju konačna bibliografija će iinati jedan odeljak posvećen delima auto-ra i sva ova izdanja bice navedena po datumima kao i druge knjige, s naznakom, uz svaki navod. da je reč o po-novljenom izdanju. Pretpostavlja se da je kandidat video sva izdanja da bi uočio eventualne promene ili odstupa-nja. Drugi primer se odnosi na rad iz ekonomije, politič-kih nauka ili sociologije koji se bavi problemom emigracije, a u kome se na Efronovu knjigu poziva samo zato što sadrži neku korisnu informaciju o marginalnim poja-vama: u tom slučaju se može navesti i samo italijansko izdanje.

Ali evo jednog primera koji je nešto između; navod je-ste manje važan, ali je važno znati da je studija iz 1941, a ne od pre nekoliko godina. Najbolje rešenje bi onda bilo:

Efron, David, Gesture und Environment, New York, King's Crovvn Press, 1941. (tr. it. di Michelangelo Spada, Gesto, razza e cultunt, Milano, Bonpiani, 1974).

Iako se u copyright-u italijanskog izdanja navodi da je prvo lzdanje iz 1941, ne navodi se naslov originala i u celini se poziva na holandsko izdanje iz 1972. To je ozbi-ljan propust (ja to mogu da kažem jer sam priređivač edi-cije u kojoj se pojavljuje Efron), jer bi jedan student mo-gao navesti izdanje iz 1941. kao Gesture, Ruce und Cul-ture. Eto zašto uvek treba proveriti bibliografske navode iz vi.še izvora. Dobro pripremljen kandidat koji želi da pruži zadovoljavajuću informaciju o Efronovoj sudbini i ritmu kojim su ga otkrivali naučnici. mogao bi prikupiti dovoljno podataka da popuni jednu karticu ovako konci-piranu:

Efron, David, Gesture und Environment, New York, King's Crown Press, 1941 (2 ^a ed., Gesture. Kuce and Culture, The Hague, Moulon, 1972; tr. it. di Michelange-lo Spada, Gesto. ruzzu e cultuni, Milano, Bonpiani, 1974).

Ovde se jasno vidi da se informacije o knjizi kom-pletiraju u zavisnosti od vrste rada i značaja koji ona ima za rad u celini (da li predstavlja primarni, sekundarni ili sporedni izvor).

Na osnovu ovih indikacija, bićete u stanju da formi-rate konačnu bibliografiju za va.š rad. U ovom trenutku treba znati kako pravilno navesti bibliografske jedinice.

I evo u zaključku jednog primera kartice za biblio-grafsku kartoteku. Kao što se vidi, u toku formiranja bi-bliografije prvo sam odvojio italijanski prevod. Zatim sam pronašao knjigu u biblioteci i uneo gore desno siglu bi-blioteke i signaturu dela. Na kraju sam pronašao delo i iz copyright-a izvukao naslov i izdavača originalnog izdanja. Nije bilo podataka o datumu ali sam pronašao jedan na prevoju omota knjige i prihvatio ga kao činjenicu koju treba proveriti. Napomenuo sam i zašto knjigu treba uze-ti u obzir.