2. Istorijski ili teorijski rad?

2. Istorijski ili teorijski rad?

Ova dilema je moguća samo u nekim oblastima. Ako je reč o istoriji matematike, romanskoj filologiji ili istori-ji nemačke književnosti, rad može biti samo istorijski. Ra-dovi iz arhitektonske kompozicije, nuklearne fizike ili komparativne anatomije su obično teorijski ili eksperimen-talni. Ali, postoje predmeti kao što su: Teorijska filozofi-ja, Sociologija, Kulturna antropologija, Estetika, Filozofi-ja prava, Pedagogija ili Međunarodno pravo, gde se pišu i teorijski i istorijski radovi.

Teorijski rad se bavi jednim apstraktnim problemom koji je možda već bio predmet razmatranja: priroda ljud-ske volje, ideja slobode, poznavanje društvene uloge, po-stojanje Boga, genetski kod.

Ovako nabrojane teme izazivaju smeh jer se odmah misli na onu vrstu pristupa koji je Gramši nazivao „krat-ke opaske o svemiru". Veliki mislioci su se bavili ovim temama, ali, osim retkih izuzetaka, bio je to plod višede-cenijskog promišljanja.

U rukama jednog studenta, nužno ograničenog nauč-nog iskustva, ove teme se obično rešavaju na dva načina. Prvi (manje tragičan) rezultira radom koji smo u prošlom odeljku definisali kao „panoramski". Analizira se pojam društvene uloge, ali kod različitih autora. Druga moguć-nost više zabrinjava jer kandidat zamišlja da na nekoliko desetina stranica može da reši problem Boga i definiciju slobode. Iz iskustva znam da su studenti koji su izabrali takve teme pisali vrlo kratke radove, bez prave unutrašnje organizacije, bliže lirskoj poemi nego naučnom radu. Na primedbe da je rad suviše ličan, uopšten, neformalan i bez istoriografske provere, kandidat obično odgovara da ga ni-su razumeli, da je njegov rad umniji od mnogih banalnih kompilacija. Možda je to i tačno, ali još jednom nas is-kustvo uči da su to kandidati s konfuznim idejama, liše-ni naučničke skromnosti i sposobnosti komunikacije. Na-učnička skromnost nije vrlina slabih već ponosnih. Ne tre-ba isključiti ni mogućnost da je kandidat genije, da je s dvadeset dve godine shvatio sve i, da ne bude zabune, iz-neo sam ovu pretpostavku bez trunke ironije. Ali, činje-nica je da kada se takav genije pojavi na kugli zemalj-skoj, svetu treba mnogo vremena da ga primeti, a njego-vo delo se čita i proučava godinama pre nego što mu se prizna veličina. Kako se može očekivati od komisije ko-ja pregleda toliko radova da odmah shvati veličinu usa-mljenog trkača?

Ali pretpostavimo da je student razumeo nešto veoma važno: po.što se ništa ne rađa ni iz čega, i on je do svo-jih stavova došao pod uticajem drugog autora. Transfor-misaće, dakle, svoj teorijski rad u istoriografski, odnosno, neće se baviti problemom bića, spoznajom slobode ili dru-štvenim pokretima, nego će razviti temu kao što je Pro-blem bi'c'a kod ranog Hajdegera, Poj'am slobode kod Kanta ili Pojam društvene akcije kod Parsonsa. Ako ima sop-stvene ideje, one će doći do izražaja i u protivstavu pre-ma idejama autora koga obrađuje: može se reći mnogo novog o slobodi proučavajući način na koji su drugi go-vorili o njoj. A ako baš želi, ono što je trebalo da bude njegov teorijski rad, postaće završno poglavlje njegovog istoriografskog rada. Svi će moći da provere ono što ka-že, jer su sudovi koje uvodi u igru već poznati. Teško je pipati u mraku i početi raspravu ab initio. Treba pronaći tačku oslonca, posebno za probleme tako neprecizno for-mulisane kao što su pojam bića ili slobode. Cak i ako smo geniji, a naročito ako smo geniji, nećemo se poniziti po-lazeći od drugog autora, jer to ne podrazumeva ni fetiši-zam ni bezrezervno prihvatanje njegovih stavova; na dru-gog autora se može pozvati i da bi se ukazalo na njego-ve greške i ograničenja. Ali dobija se tačka oslonca. Sred-njovekovni mislioci, koji su preterivali u veličanju svojih antičkih uzora, govorili su da moderni autori, iako u po-ređenju s njima „patuljci", oslanjajući se na njih postaju „patuljci na ramenima džinova" i zato vide dalje od svo-jih prethodnika.

Ova uputstva ne mogu se primeniti u eksperimental-nim i primenjenim predmetima. Ako se piše rad iz psiho-logije, alternativa temi Problem percepcije kod Pjažea ne-će biti Problem percepcije (iako bi neko nesmotren pože-leo da uzme tako opasnu opštu temu). Alternativa istori-ografskom radu je, pre svega, eksperimentalni rad: Opa-žanje boja kod grupe hendikepirane dece. Ovde je situa-cija drugačija, jer kandidat ima pravo da se u eksperimen-talnoj formi suoči s problemom koji proučava ako pozna-je metod istraživanja i ima neophodne uslove: pristup la-boratoriji i stručnu pomoć. Ali dobar istraživač ne počinje s praćenjem reakcija svojih subjekata ako pre toga ni-je napisao bar jedan rad panoramskog tipa, jer bi u su-protnom rizikovao da otkrije kišobran, da izloži nešto što je odavno poznato ili da primeni metode koji su se već pokazali neuspešnim (iako predmet istraživanja može biti provera metoda koji još nije dao zadovoljavajuće rezulta-te). Rad eksperimentalnog tipa ne možemo raditi kod ku-će niti možemo izmisliti metod. I ovde treba uvažiti pra-vito: ako ste inteligentan patuljak, skočite na rame nekog džina, čak i skromne visine; ili na rame drugog patuljka. Uvek ima vremena da put nastavite sami.