2. Kako pisati?

2. Kako pisati?

Pošto sad znamo kome se obraćamo (čovečanstvu, ne mentoru) treba odlučiti kako se piše. To je ozbiljan pro-blem: kada bi postojala iscrpna pravila, svi bismo bili ve-liki pisci. Može vam se preporučiti da više puta rediguje-te tekst ili da pišete o drugim temama pre nego što pre-dete na rad, jer pisanje je i stvar vežbe. U svakom slučaju mogu vam dati neke opšte preporuke.

Vi niste Prust. Ne pišite duge rečenice. Ako vam do-đu, napišite ih, ali ih posle podelite na više kraćih. Ne plašite se da više puta imenujete subjekt svoje rasprave, ostavite se preterane upotrebe zamenica i zavisnih rečeni-ca. Nemojte reći:

„Pijanista Vitgenštajn, koji je bio brat poznatog filo-zofa koji je napisao Tractatus Logico-Philosophicus koji mnogi danas smatraju remek-delom savremene filozofije, doživeo je takvu sudbinu da za njega Ravel napiše kon-cert za levu ruku, pošto je desnu izgubio u ratu."

Napišite u tom slučaju ovako:

„Pijanista Vitgenštajn je bio brat filozofa Ludviga. Pošto je ostao bez desne ruke, Ravel je za njega napisao koncert za levu ruku."

Ili:

„Pijanista Vitgenštajn je bio brat filozofa, autora ču-venog Tractatusa. Pijanista Vitgenštajn je izgubio desnu ruku. Zbog toga je Ravel za njega napisao koncert za le-vu ruku."

Ne pišite:

„Irski pisac se odrekao porodice, domovine i crkve i zadržao veru jedino u sebe samog. Za njega se ne može reći da je bio angažovan pisac iako su neki govorili o nje-govim fabijanskim i 'socijalističkim' uverenjima. Kada je izbio Drugi svetski rat, svesno je ignorisao dramu koja je potresala Evropu i posvetio se isključivo radu na posled-njem romanu."

Možete da napišete:

„Džojs se odrekao porodice, domovine i crkve. Vero-vao je jedino u sebe samog. Ne bi se moglo reći da je Džojs bio 'angažovan' pisac iako su neki pokušali da go-vore o Džojsovim fabijanskim i 'socijalističkim' uverenji-ma. Kada je izbio Drugi svetski rat, Džojs je svesno ig-norisao dramu koja je potresala Evropu. Džojs je bio ob-uzet jedino radom na Finegenovom buđenju."

Molim vas, nemojte nikada pisati ovako, iako vam iz-gleda „literarnije":

„Kad Štokhausen govori o „grupama" ne misli na Senbergovu seriju niti Vebernovu. Nemački muzičar, su-očen sa zahtevom da ne ponovi neke od dvanaest nota pre nego što serija bude završena, ne bi na to pristao. Isto va-ži i za „klaster" koji je strukturno nepostojaniji.

S druge strane, ni Vebern nije sledio rigidne principe autora 'Preživeli iz Varšave.'

Sada autor Mantre ide dalje. Najpre treba razlikovati različite faze njegovog dela. To kaže i Berio: ne može se ovaj autor smatrati serijalistom dogmatom."

Primetili ste da se u jednom trenutku ne zna o kome segovori.

Definisati autora pomoću jednog od njegovih dela ni-je logički ispravno. Tačno je da kritičari u poslednje vre-me umesto da kažu Manconi (i zbog straha da vise puta ne ponove ime, što se u priručnicima lepog pisanja nika-ko ne preporučuje) kažu „autor Verenika". Ali autor Ve-renika nije biografska ličnost Manconija u svom totalite-tu: u određenom kontekstu možemo reći da postoji oset-na razlika izmedu autora Verenika i autora poetske drame Adelči, iako, biografski i anagrafski govoreći, u pitanju je ista ličnost. Zato bih pomenuti tekst napisao ovako:

Kada Štokhausen govori o „grupama" ne misli na se-rije ni Šenberga ni Veberna. Stokhausen ne bi pristao da ne ponovi neku od dvanaest nota pre nego što se niz za-vrši. On na isti način shvata i „klaster" koji je struktumo nepostojaniji. S druge strane, ni Vebern nije sledio rigidne Šenbergove principe. Sada Štokhausen ide još dalje. A što se Veberna tiče, treba razlikovati različite faze njego-vog stvaranja. I Berio se slaže da se o Vebernu ne može razmišljati kao o serijalisti dogmatiku.

Vi niste e.e. kamings. Kamings je bio američki pe-snik koji se potpisivao malim početnim slovima. Upotre-bljavao je zareze i tačke vrlo štedljivo, razbijao stihove, činio sve ono što avangardni pisac može i treba da radi. Al.i vi niste avangardni pesnik, čak ni ako se u svom radu bavite avangardnom poezijom. Ako pišete rad o Karava-đu, valjda nećete početi da slikate? Dakle, ako pišete rad o stilu futurista, nećete pisati kao futurista. To je važna preporuka jer danas mnogi pokušavaju da pišu netipičan rad u kome se ne poštuju pravila kritičkog diskursa. Ali jezik rada je jedan metajezik, tj. jezik koji govori o dru-gim jezicima. Psihijatar koji opisuje duševne bolesnike ne izražava se kao oni. Ne kažem da je pogrešno izražavati se kao takozvani duševni bolesnici. Mogli biste - i to s razlogom - verovati da se jedino oni izražavaju kako va-lja. Ali u tom slučaju imate dve mogućnosti: ili nećete pi-sati rad, izražavajući tako svoju želju za uništenjem, od-bijajući diplomu i odlučujući da, recimo, svirate na gita-ri; ili ćete napisati rad, ali tada morate objasniti svima za-što jezik duševnih bolesnika nije jezik „ludaka", a da bi-ste to izveli morate koristiti jedan kritički metajezik, ra-zumljiv svima. Nazovi-pesnik koji rad piše kao pesmu jadnik je i najverovatnije loš pesnik. Od Dantea do Elio-ta i od Eliota do Sangvinetija, avangardni pesnici, kada su želeli da govore o svojoj poeziji, pisali su u prozi i na ra-

Opšteprihvaćen naziv u Italiji za voz Milano-Venecija

zumljiv način. Kada je Marks hteo da piše o radnicima, nije pisao kao ondašnji radnik, već kao filozof. Kada je kasnije s Engelsom pisao Manifest 1848, koristio je novi-narski stil, izlomljen, efikasan, provokativan. Ali to nije stil Kapitala koji se obraća ekonomistima i političarima. Nemojte mi reći da osećate „diktat" poetskog nemira i da ne možete da se potčinite zahtevima jednostavnog, banal-nog metajezika kritike. Vi ste pesnik? Nemojte da diplo-mirate. Montale nije diplomirao a ipak je veliki pesnik. Gada (diplomirani inženjer) je pisao kako je pisao, sve sa-mi dijalektalizmi i stilske neujednačenosti, ali kada je tre-balo da napravi priručnik za one koji su pisali radio-ve-sti, izložio je to jasnim, lucidnim stilom, svima razumlji-vim. A kada Montale piše jedan kritički članak, razume-ju ga svi, čak i oni koji ne shvataju njegovu poeziju.

Idite često na novipasus. Kad god je to potrebno, kad duh teksta to zahteva, što češće, to bolje.

Pišite sve što vam padne na pamet, ali samo u prvoj verziji. Kasnije ćete shvatiti šta vas je povuklo i udaljilo od središta teme. Tada ćete ukloniti umetnute rečenice, di-gresije i staviti ih u napomene ili dodatak.

Rad vam služi da dokažete pretpostavku koju ste iz-neli na početku, a ne da pokažete da vi sve znate.

Koristite mentora kao zamorče. Dajte mentoru da pro-čita prva poglavlja (a zatim postepeno i ostala) mnogo pre predaje rada. Njegove reakcije vam mogu poslužiti. Ako je mentor zauzet (ili lenj) iskoristite prijatelja. Proverite da li neko razume to što ste napisali. Ne igrajte se usamljenog genija.

Ne morate početi od prvog poglavlja. Možda ste bo-lje pripremljeni i imate više građe za četvrto. Počnite oda-tle, opušteni kao da ste već sredili prethodna tri. Steći ćete hrabrost. Naravno, morate imati oslonac u radnoj ver-ziji sadržaja.

Ne stavljajte tri tačke i uzvičnike, ne objašnjavajte ironiju. Može se govoriti referencijalnim ili figurativnim jezikom. Pod referencijalnim jezikom podrazumevam onaj u kome su svi pojmovi označeni najopštijim nazivom, onim koji svi prepoznaju, koji ne ostavlja nedoumice. „Voz Milano-Venecija" označava na referencijalan način ono što ,,La freccia della laguna"⁷ označava na figurativan način. Ali ovaj primer vam pokazuje da je i u „dnevnoj" komunikaciji moguće koristiti jezik koji je samo delimič-no fugurativan. Jedan kritički ogled ili naučni tekst treba pisati referencijalnim jezikom (sa svim terminima defi-nisanim i jednoznačnim), ali ponekad je korisno upotrebi-ti neku metaforu, ironiju, litotu. Evo jednog teksta pisa-nog referencijalnim jezikom za kojim sledi njegova pod-nošljiva figurativna verzija:

Referencijalna verzija - Krasnapolski nije naročito us-pešan tumač Danielijevih dela. On u autorovom tekstu pronalazi značenja kojih verovatno nema. Stih ,,a s veče-ri oblaku se divim", Ric razume kao običnu opasku o kra-joliku, dok Krasnapolski tu nalazi simbolički izraz i po-etski jezik. Ne treba se osloniti na Ricovu kritičku pro-nicljivost, ali ne treba verovati ni Krasnapolskom. Hilton primećuje da ,,ako Ric zvuči kao turistički prospekt, Kra-snapolski deluje kao dosadna propoved." I dodaje: „Zai-sta, dva savršena kritičara."

Figurativna verzija - Nismo ubeđeni da je Krasnapol ski najuspešniji tumač Danielija. Citajući njegovog auto ra,- dobija se utisak da preteruje. Sto se tiče stiha ,,a s večeri oblaku se divim" Ric ga shvata kao običnu opasku o krajoliku, dok Krasnapolski uvodi u igru simbolizam i po-etski jezik. Neću da kažem da je Ric čudo kritičarske pro-nicljivosti, ali i Krasnapolskog treba primiti s rezervom. Kao što primećuje Hilton, ako Ric zvuči kao turistički prospekt, Krasnapolski deluje kao dosadna propoved: dva primera kritičarske perfekcije.

. Videli ste da figurativna verzija koristi različite reto-ričke veštine - litote pre svega: reći da niste ubeđeni da je neko uspešan tumač znači da taj nije uspešan tumač. Tu su zatim metafore: uvodi u igru simbolizam. Reći da Ric nije čudo kritičarske pronicljivosti znači da je skrom-nih dometa (Iitota). Pozivanje na turistički prospekt i do-sadnu propoved su dva poređenja, dok je opaska da su dvojica autora savršeni kritičari primer ironije: kaže se jedno a teži se efektu suprotnog značenja.

Retoričke figure se ili koriste ili se ne koriste. Ako se koriste to je zato što se pretpostavlja da je čitalac u stanju da ih shvati i zato što se želi postići živost i ube-dljivost. U tom slučaju ne treba se stideti i ne treba ob-jašnjavati. Ako neko misli da je naš čitalac idiot, neka ne upotrebljava stilske figure, ali koristiti ih uz objašnjenja znači smatrati čitaoca idiotom. On se, opet, sveti tako što idiotom smatra autora. Evo kako bi jedan stidljivi pisac intervenisao izvinjavajući se zbog upotrebe figura i poku-šavajući da ih neutrališe:

Figurativna verzija s rezervom - Nismo uvereni da je Krasnapolski ... najuspešniji tumač Danielija. Citajući nje-govog autora, ima se utisak...da preteruje. Što se tiče sti-ha ,,a s večeri oblaku se divim", Ric ga shvata kao običnu napomenu o krajoliku, dok Krasnapolski insistira na simbolizmu i u tome vidi pesnički jezik. Ric svakako ni-je_. čudo kritičarske oštroumnosti ali i Krasnapolskog tre-ba primiti... s rezervom!

Kao što primećuje Hilton, ako Ric zvuči kao... turi-stički prospekt, Krasnapolski deluje kao... dosadna propo-ved, i definiše ih (ali ironično!) kao dva primera savrše-ne kritike. Ali sad, šalu na stranu, ... itd.

Uveren sam da niko nije u toj meri intelektualni ma-lograđanin da napiše jedan tako stidljiv tekst, pun izvinje-nja uz osmeh. Preterao sam (ovog puta to ja kažem, jer je u didaktičkom smislu važno da parodija bude otmena kao takva). Ali ovaj treći tekst pun je mana karakteristič-nih za pisca diletanta. Pre svega, upotreba tačkica kojima se najavljuje: „Pažnja, sad ću da izvalim glupost!" Deti-njasto. Tri tačke se koriste samo, kao što ćemo videti, u okviru jednog citata da bi označile izostavljene delove i, u najboljem slučaju, na kraju rečenice kao znak da navo-đenje nije završeno, da ima još toga da se kaže. Zatim, upotreba uzvičnika za isticanje neke afirmacije. Nije mu tu mesto, pogotovu ne ako je u pitanju kritički ogled. Ako proverite u knjizi koju čitate, videćete da sam jednom ili dva puta upotrebio uzvičnik. Jednom ili dva puta je do-zvoljeno, ako treba čitaoca naterati da odskoči od stolice, ako mu treba odlučno skrenuti pažnju: „Pazite, ovu gre-šku ne smete nikada napraviti!" Ali treba govoriti tihim glasom, to je pravilo. Ako hoćete da kažete nešto važno, imaće više efekta. Treće, autor trećeg teksta se izvinjava zbog upotrebe ironije (iako nije njegova) i to podviači. Naravno, ako vam se čini da je Hiltonova ironija suviše fina, možete da napišete: „Suptilno ironišući, Hilton primećuje da pred sobom imamo dvojicu savršenih kritiča-ra." Ali ironija mora da bude zaista suptilna. U navede-nom slučaju, pošto je Hilton govorio o turističkom pro-spektu i dosadnoj propovedi, ironija je očigledna i nema smisla objašnjavati je. Isto važi i za „šalu na stranu". Po-nekad je nagla promena tona u razgovoru korisna, ali sa-mo ako se stvarao šalite. U slučaju o kome govorimo vi ste ironisali i koristili poređenja i to nisu šale, to su ve-oma ozbiljne retoričke veštine.

Primetićete da sam u ovoj knjizi najmanje dva puta izneo jedan paradoks i zatim rekao da se radilo o para-doksu, ali ne zato što sam mislio da niste razumeli. Na-protiv, uradio sam to zato što sam strepeo da ste suviše dobro razumeli i da ćete zaključiti da se ne treba previše pouzdati u taj paradoks. Zato sam insistirao na tome da uprkos paradoksalnoj formi, moja tvrdnja sadrži jednu va-žnu istinu. I objasnio sam dobro stvari, jer ovo je jedna didaktička knjiga u kojoj više nego o lepom stilu vodim računa o tome da svima bude jasno ovo što želim da ka-žem. Da sam pisao esej, izrekao bih paradoks ali ga ne bih potkazao.

Definišite uvek termin koji upotrebljavate prvi put. Ako ne umete da ga definišete, izbegnite ga. Ako je to jedan od bazičnih termina u vašem radu, a vi ne uspeva-te da ga definišete, dignite ruke od svega. Izabrali ste po-grešnu temu (ili profesiju).

Ne objašnjavajte gde je Rim ako posle ne objasnite gde je Timbuktu. Naježim se kad u nekom radu naiđem na rečenicu tipa: „ Filozofa, panteistu, holandskog Jevre-j'ina Spinozu, Guzo je ovako definisao..." Stoj! Ili pišete rad o Spinozi i u tom slučaju vaš čitalac zna ko je Spi-noza i već ste mu rekli da je Antonio Guzo napisao studiju o njemu ili navodite slučajno ovu tvrdnju u radu o nuklearnoj fizici i tada ne pretpostavljate da čitalac ne zna ko je Spinoza, ali zna ko je Guzo; ili pišete rad iz postđentilijanske filozofije u Italiji, i svi će znati ko je Guzo, ali znaće i ko je Spinoza. Nemojte reći, bar ne u radu iz oblasti istorije: ,,T. S. Eliot, engleski pesnik (na stranu to što je rođen u Americi)." Uzima se zdravo za gotovo da je T. S. Eliot svima poznat. Ako baš želite da naglasite da je bio engleski pesnik reći ćete: „Bile su to reči engleskog pesnika, Eliota..." Ali ako pišete rad o Eli-otu, imajte milosti i iznesite sve podatke o njemu. Ako ne u tekstu, bar u napomeni, budite toliko pošteni i pre-cizni i sažmite u deset redova neophodne biografske po-datke. Bez obzira na to koliko bio upućen, čitalac ne mo-ra da zna napamet kada je Eliot rođen. Utoliko pre, ako pišete rad o manje poznatom autoru iz dalje prošlosti. Ne podrazumevajte da svi znaju ko je. Kažite odmah ko je bio, gde pripada i slično. Cak i ako je autor bio Molijer, šta vas košta da date napomenu s nekoliko podataka. Ni-kad se ne zna.

Ja ili mi? Da li u rad treba unositi svoje mišljenje u prvom licu? Da li treba reći ,,ja mislim da..."? Ima mi-šljenja da je poštenije postupiti tako nego koristiti mi ma-jestatis. Ne bih rekao. Kaže se ,,mi" zato što se pretpo-stavlja da se sa iznetim tvrdnjama mogu složiti i čitaoci. Pisanje je jedan društveni čin: ja pišem da bi ti koji či-taš prihvatio ono što ti predlažem. U krajnjem slučaju, možete pokušati da umesto ličnih zamenica koristite bez-lične izraze tipa: „mora se, znači, zaključiti, u tom sluča-ju se mora reći, može se zamisliti da, može se izvesti za-ključak, iz ovog teksta proizlazi" itd. Nije potrebno reći „članak koji sam prethodno naveo" niti „članak koji smo prethodno naveli", dovoljno je „članak prethodno citiran". Ali mislim da se može reći „članak prethodno citiran nam pokazuje da" jer izrazi ove vrste ne podrazumevaju per-sonalizovanje naučne rasprave.