1.2. Izvori iz prve i druge ruke

1.2. Izvori iz prve i druge ruke

Kada se piše rad o knjigama, izvor iz prve ruke je originalno ili kritičko izdanje jednog dela.

Prevod nije izvor: to je jedna proteza, poput zubne proteze ili naočara; uz sva ograničenja, to je ipak način da se dođe do nečeg što je izvan našeg domašaja.

Antologija nije izvor: ona je samo delić izvora, mo-že biti korisna kao prvi kontakt s materijom, ali pisati rad o jednom autoru znači pretpostaviti da ću ja videti ono što drugi nisu, a antologija mi daje samo ono što je vi-deo neko drugi.

Prikazi drugih autora, i kada su upotpunjeni opširnim citatima, nisu izvor: u najboljem slučaju to su izvori iz druge ruke.

Ima više raznih načina da jedan izvor bude iz druge ruke. Ako pišem rad o parlamentarnim istupanjima Palmi-ra Toljatija, istupanja objavljena u listu Unita predstavlja-ju izvore iz druge ruke. Niko mi ne garantuje da urednik nije skraćivao tekstove ili počinio greške. Izvor iz prve ruke biće parlamentarni akti. Ako bih zatim uspeo da do-đem do teksta koji je pisao sam Toljati, imao bih najne-posredniji izvor. Ako želim da proučim deklaraciju o ne-zavisnosti SAD, jedini izvor iz prve ruke je autentični do-kument. Izvor iz prve ruke može biti i dobra fotokopija, kao i kritički tekst nekog istoričara nespornog autoriteta („nespornog" u smislu da ga u kritičkoj literaturi niko ni-je doveo u pitanje). Razume se onda da pojam „prve" i „druge ruke" zavisi od gledišta koja zastupam u radu. Ako se rad bavi postojećim kritičkim izdanjima, treba poći od originala, a ako je tema političko značenje deklaracije, on-da je jedno dobro kritičko izdanje više nego dovoljno.

Ako želim da pišem rad o Narativnim strukturama Manconijevih 'Verenika', bilo koje izdanje Manconijevih dela mi odgovara. Ako, medutim, želim da se bavim lin-gvističkim problemima (recimo, Manconi između Milana i Firence) onda su mi potrebna dobra kritička izdanja raz-ličitih redakcija Manconijevog dela.

Recimo onda da u granicama utvrđenim predmetom mog istraživanja, izvori moraju uvek biti iz prve ruke. Je-dino što ne mogu da uradim jeste da citiram svog autora posredstvom tuđeg citata. U teoriji, jedan ozbiljan naučni rad ne bi trebalo nikada da navodi drugi citat, čak i ka-da se ne radi o autoru koji je predmet rasprave. Postoje i razumljivi izuzeci, posebno kad je u pitanju diplomski rad.

Ako vi izaberete, na primer, Problem transcendental-nosti Lepog u delu 'Summa theologiae' Tome Akvinskog, vaš primarni izvor biće navedeno delo. Može vam poslu-žiti izdanje Marieti, osim ako sumnjate da nije verno ori-ginalu, a u tom slučaju morate da se pozabavite i drugim izdanjima (samo što tada vaš rad postaje filološkog karak-tera umesto estetičko-filozofskog). Zatim ćete otkriti da problem transcendentalnosti Lepog Akvinski tretira i u Komentarima pseudo-Dionisijevog dela De Divinis Nomi-nibus: uprkos precizno formulisanoj temi vašeg rada mo-raćete da pogledate direktno i taj. Na kraju ćete otkriti da je sveti Toma preuzeo tu temu iz starije teološke tradici-je i da je pravi naučnički poduhvat pronaći sve originalne izvore. Otkrićete, međutim, da ovaj rad već postoji i da ga je uradio don Henri Poilon koji u svom opsežnom de-lu donosi opširne odlomke iz radova svih autora koji su se bavili pseudo-Dionisijem, otkrivajući saglasnost ili pro-tivrečje među njima. Podrazumeva se da ćete u svom radu koristiti građu koju je prikupio Polion kad god se budete pozivali na Aleksandra di Hejlsa ili Hilduina. Ako shva-tite da tekst Aleksandra di Hejlsa postaje esencijalan za vašu raspravu, potražićete original; ako se pozivate samo na kraći citat, dovoljno je da navedete da vam je izvor bio dostupan preko Poliona. Niko vas neće optužiti za po-vršnost, jer je Polion ozbiljan naučnik i tekst koji preuzi-mate od njega nije neposredno tema vašeg rada.

Ne smete jedino dozvoliti sebi da navedete jedan iz-vor iz druge ruke pretvarajući se da ste videli original, i to ne samo iz razloga profesionalne etike: zamislite da vas neko upita kako ste uspeli da ga vidite kad je uništen 1944!

Nemojte da vas uhvati manija izvora iz prve ruke. Či-njenica da je Napoleon umro 5. maja 1821. poznata je svima, obično preko izvora iz druge ruke (istorije napisane na osnovu drugih istorija). Ako neko baš hoće da pro-uči datiranje Napoleonove smrti, moraće da potraži doku-mente iz tog vremena. Ali, ako vi govorite o uticaju Na-poleonove smrti na psihologiju mladih evropskih liberala, možete se pouzdati u bilo koju istorijsku studiju i iz nje uzeti datum. Kod korišćenja izvora iz druge ruke, problem je u tome što jedan nije dovoljan, treba proveriti da li od-redene navode potvrđuju i drugi autori. U suprotnom, ima razloga za sumnju: ili izbegnite pozivanje na tu činjenicu ili pogledajte original.

Pošto sam već uzeo kao primer estetičku misao sve-tog Tome, reći ću vam da neki savremeni tekstovi koji se bave ovim problemom polaze od pretpostavke da je sve-ti Toma rekao: „Pulchrum est id quod visum placet". Ra-deći i sam diplomski o ovoj temi, potražio sam original-ne tekstove i uverio se da sveti Toma to nikada nije re-kao. Rekao je: „Pulchra dicuntur quae visa placent "i ne-ću. sada objašnjavati zašto ove dve formulacije mogu do-vesti do pogrešnih zaključaka. Sta se dogodilo? Prvu for-mulaciju dao je pre mnogo godina filozof Maritain koji je verovao da je verno preneo misao svetog Tome, a ostali tumači njegovog dela su samo preuzeli ovu formulaciju (izvor iz druge ruke) ne proveravajući original. Isti pro-blem se može pojaviti i s bibliografskim navodima. Pri-moran da na brzinu okonča rad neko će navesti u biblio-grafiji i tekstove koje nije čitao ili čak govoriti o tim deli-ma u fusnotama (još gore, u samom tekstu), pozivajući se na podatke koje je negde drugde pronašao. Može vam se onda dogoditi da pišete rad o baroku i da ste pročitali čla-nak Lučana Ančeskija „Bekon između renesanse i baro-ka" u delu Od Bekona do Kanta (Bolonja, Mulino, 1972). Vi ga navedete i onda, da biste ostavili dobar utisak, dodajete i ovo: ,,Za druge pronicljive i podsticajne opserva-cije o istoj temi vidi „Bekonova estetika" u Estetici en-rfeskog empirizma (Bolonja, Alfa, 1959). Napravićete bu-dalu od sebe kad vam stave do znanja da je reč o istom tekstu ponovo objavljenom nakon trinaest godina i da je prvo izdanje bilo univerzitetsko i ograničenog tiraža.

Sve što je rečeno o izvorima iz prve ruke važi i u slučaju da predmet vašeg rada nisu tekstovi već jedna te-lcuća pojava; ili, u krajnjem slučaju, jedno slično istraži-vanje koje je upravo objavio verodostojan izvor. Ako že-lim da govorim o odnosu seljaka u Romanji prema emi-siji televizijskih vesti, izvor iz prve ruke biće istraživanje koje ću obaviti na terenu anketirajući jedan reprezentativ-ni uzorak tamošnjeg stanovništva. Ali, kada bih naveo sa-mo rezultate istraživanja od pre deset godina, jasno je da bih pogrešio, ako ni zbog čega drugog, onda zato što su se od tada promenili i stanovnici i televizijske emisije. Drugačije bi bilo da pišem rad: Istraživanje o ođnosu gle-dalaca i televizije šezdesetih godina.